Asana je alatka, a ne cilj

asana nije cilj

 

            “Nemoj imati cilj!” je uobičajen iskaz istočnjačkih filozofija. Rečeno nam je da ciljevi uzrokuju presiju i konflikt između trenutne stvarnosti i željene mogućnosti.  Poruka nas ohrabruje da živimo samo u sadašnjem trenutku, ali da li je to zaista moguće? Pitanja koja dublje zadiru često završe u paradoksu, ili možda bolje rečeno, u polaritetu. Postoji li vreme, ili postoji jedino večnost? Da li je svetlost materija ili energija? Na ova pitanja nema jednostavnog odgovora. Odgovor zavisi od toga kako se gleda na pitanje. Da li treba da imam cilj u praksi, ili ne treba? Odgovor na oba je “da”. Možemo da imamo ciljeve koji se tiču snage, izdržljivosti i fleksibilnosti. Možemo da želimo da postignemo neku asanu ili ovladamo tehnikom. Ali kao potka ovih ciljeva potrebna je svesnost koja nije ciljna. Počinjemo da vidimo da se naše sposobnosti, kao i sve drugo, tope i umanjuju. Proces i neprekidno usklađivanje s aktuelnim trenutkom mnogo je važnije od bilo kakvog  postignuća. Kada prestane da nas goni ciljna orijentisanost, možemo da se pokrećemo iz unutrašnjeg stanja bivanja, a ne iz težeg spoljašnjeg mesta rađenja. Važno je uravnotežiti postizanje i usklađivanje. Možemo da želimo da dostignemo jaču, bolju asanu, ali to ne sme biti na račun usklađivanja s trenutnim mogućnostima tela. Moguće je istovremeno i imati i nemati cilj.

            Pored toga što je potrebno da balansiramo našu opštu ciljnu orijentisanost s pristupom iznutra,  potrebno je da uzmemo u obzir nastojanje da od svake asane ponaosob načinimo cilj. Vidimo lotos, neko lepo izvinjaje unazad ili stoj na glavi i uzmemo za cilj koji treba da dostignemo. Takvo htenje može da stvori agresivnu i kompetativnu praksu, i da uzrokuje povredu.  Uobičajeni mentalni sklop je da probamo da silom probijemo svoje slabosti. Sećam se jednog preterano nestrpljivog đaka koji je uprkos savetima i upozorenjima,  uporno gurao noge prema lotos pozi. Sedeo bi sa stopalom na butini, naizmenično obarajući kolena kako bi opustio kukove. Potom bi silom postavio noge u pozu, lica iskrivljenog u osmeh tih dve sekunde koliko je pozu mogao da drži. Završio je s povredom kolena, i prošle su godine dok povreda nije isceljena i dok nije ponovo mogao da zauzme lotos. Ponekad je sporije brže.

Druga lekcija koju možemo načimo kada praksu joge i asana počnemo da posmatramo kao alatku, jeste da je potrebno da naučimo da ispravno i vešto alat koristimo.  Važno je razumeti da praksa asana ne donosi automatski korist. Praksa joge može da isceli, ali može i da povredi. Iako su povrede uglavnom benigne, a u većini slučjava korisne, inteligentnije je biti svestan potencijalne štete i nastojati da povećamo sopstvene sposobnosti u sopstvenoj praksi joge.

Asane su alatke koje koristimo za rad na telu, da ga iscelimo ili ojačamo, učinimo savitljivijim, i to nastojanje je cilj, mnogo više nego što su to same asane. One su takođe sjajne metafore naše prirode, karaktera i načina na koji se krećemo kroz život. Asane su alatke čija je svrha da služe našem telu, umu i duhu. One nisu ciljevi koje treba doseći. Priča o čuvenom  indijskom krojaču po imenu Hamsađi (Hamsa-ji) dobra je ilustacija prethodnog. Hamsađi je jednog dana žurio da krene iz radnje, kada se pojavila naočita mušterija odlučna da kupi odelo. Rekao je da mora odmah da ima odelo, jer mu je potreno za posebnu priliku te večeri. Hamsađi izvuče jedno odelo i pruži ga čoveku da ga proba. Čovek hitro kliznu u odelo, i stade pred krojača i ogledalo. Desna nogavica i levi rukav su bili malčice predugi, a sako je delovao veliko, te je čovek upitao može li se to srediti, ali već je bilo kasno, i Hamsađi nije imao vremena. “Problem je u vašem držanju!” tvrdio je krojač. “Isprsite se, malo spustite desno rame. Dobro je. Sad, molim, podignite desni kuk dok hodate. Pogledajte se sada u ogledalo, dragi gospodine. Odgovara li sada odelo, ili ne?” Čovek se nasmeši svom iskrivljenim telu u ogledalu. Odelo je stajalo kao saliveno, i on, srećan, plati Hamsađiju i išepa iz radnje u novom odelu i s novim držanjem. Na ulici je nekoliko trgovaca iz komšiluka ćeretalo.  “Brate, pogledajte jadnog kripla. Samo veliki krojač Hamsađi mogao je da načini odelo za njega!” Ne bi trebalo da sebe naguravamo u asanu kao što je Hamsađi strpao čoveka u odelo, već da asane prilagođavamo sopstvenim potrebama.

Poze i praksa bi trebalo da budu prilagođene potrebama i nivou svakog praktikanta, a ne obrnuto. Uprkos tome, đaci često ograničenjima prilaze obrnuto i teraju sebe u poze. Kaže se da postoji 840.000 asana. S jedne strane, ovaj mistični broj predstavlja metaforu fleksibilnom pristupu pronalaženju odgovarajućeg oblika poze u određenu svrhu, kao i što sugeriše da postoje varijacije i prilagođavanja svake poze za svako telo. Ciljevi imaju svoju ulogu. Oni nam daju snagu i pokreću nas napred. Oni nam daju svrhu i pravac, i motivišu nas da uspemo. Međutim, preterao fokusiranje na cilj može da uzrokuje agresivnu praksu koja nas odvaja od trenutka, i izbacuje nas iz usklađenosti s putovanjem. Ublažavanje ciljne orijentisanosti može pomoći da se prevaziđe agresivnost i napor u joga praksi, tako da možemo da uživamo u putovanju. Ciljevi znače završetak trke, a joga je proces koji traje čitav život. Ciljevi su nam potrebni, i treba da ih držmo tamo gde im je mesto.

Iz knjige Gange Vajta „Joga izvan verovanja“ (u pripremi)

Prevod: Mirjana Petrović

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s