Na ramenima prošlosti

Ne možemo da naučimo da letimo tek sledeći tragove ptica u pesku. Moramo da pronađemo sopstvena krila i da se vinemo.

nature beach birds 2119x1412 wallpaper_wallpaperswa.com_33

Ganga Vajt o odnosu prema tradiciji i nasleđu u jogi.
Poglavlje iz knjige Joga izvan verovanja (u pripremi).

NA RAMENIMA PROŠLOSTI

Ako sam video dalje od drugih, to je zato što sam stajao
na ramenima divova.
Ser Isak Njutn, u pismu, oko 1676. godine

Rastuća popularnost joge na Zapadu pokreće mnoga pitanja. Da li, na primer, joga postaje „amerkanizovana”, i da li amerikanizacija kvari čistoću ili autentičnost učenja? Da li se joga na Zapadu menja, i imamo li pravo da vršimo modifikacije? Pokreću se i dublja pitanja: šta leži u prirodi tradicije i autoriteta? Možemo li uopšte tačno znati šta se podučavalo i praktikovalo u prošlosti? Da li uopšte postoji koncept „čistog učenja“ iz prošlosti?

Važnost ovih pitanja prvi put sam shavatio ranih sedamdesetih godina tokom serije predavanja o Patanjđalijevim joga sutrama, jednom od fundamentalnih jogičkih tekstova. Predavač je bio moj veliki prijatelj i mentor Svami Venkates (1921-1982), voljen i cenjen indijski jogi i sanskritolog. Rekao je da se vrlo malo toga sa sigurnošću zna o Patanjđaliju, koga mnogi smatraju prvim kodifikatorom, ako ne i ocem joge. Uzimam Patanjđalija za primer, zato što njegove joga sutre mnogi učitelji stavljaju u temelje joge, iako se tekst može tumačiti na mnogo različitih načina. Moj prijatelj svami naglasio je da svaki prevod ili komentar nekog teksta uvek odražava i stav. Zapravo, sam prevod predstavlja interpretaciju. Čak i kada čitamo ili slušamo tekst na njegovom originalnom jeziku, moramo da priznamo da naš prijem istog uključuje znatan deo našeg ličnog tumačenja.

Upotreba jezika, značenja i okolnosti menjaju se vremenom. S prvih časova psihologije znamo priču o čoveku koji uleće i izleće iz učionice s bananom u ruci. Od studenata se traži na napišu šta su videli. Gotovo svako je video nešto drugačije: neko je bananu video kao pištolj, neko kao baterijsku lampu, neko kao telefon. Šta ovaj primer različitih interpretacija jednog događaja govori o mogućoj čistoći suptilnog učenja koje se prenosi hiljadama godina? Šta treba da naučimo o ograničenosti tradicije i autoriteta posmatrajući fenomen raspršivanja velikih religija i tradicija u sekte i grane oprečnih shvatanja, gde često svaka od njih pledira da su baš njeni pripadnici nosioci prave istine? Čak su i savremni svetovni zakoni podložni suprotstavljenim tumačenjima. Pažljivo sročeni zakoni mogu se rastezati, tumačiti i dovoditi u pitanje po raznim osnovama. Spiritualni koncepti i učenja, posebno oni iz davne prošlosti, daleko su osetljiviji. Spiritualnost nije egzaktna nauka koja se može postaviti u usko ograničene okvire.

Tradicija i interpretacija

Vešt znalac može u izvornim tekstovima da nađe mnogo različitih, često kontradiktornih značenja. Postoje brojni primeri u svakoj tradiciji da se u cilju podrške različitim filozofskim stanovištima, isti tekst prevodi različito. Uzmimo kao primer da ima učitelja koji veruju da je Patanjđali bio zagovornik, ako ne i začetnik hatha joge, dok drugi tvrde da Patanjđalijeve sutre uopšte ne podržavaju praktikovanje fizičke joge. Kada sam počeo da podučavam jogu, na času sam pomenuo kako sam učio da su sutre osnova hatha joge. Nekoliko dana kasnije nazvao me je čuveni stariji svami koji je pripadao drugoj organizaciji, i ljutito me izgrdio, tvrdeći da Patanjđali nikako nije bio zagovornik fizičke joge. Rekao je da se Patanjđalijev pomen asana i pranayama, položaja i disanja, odnosi isključivo na mirno sedenje i umirenje disinja za meditaciju. Svami je kazao kako bi trošenje vremena i energije na bavljenje telom dovelo do vezivanja, telesne svesnosti, i predstavljalo bi skretanje s puta duhovnosti. Ovakvi mišljenje predstavlja antitezu onome u šta moderni zapadni učenik joge veruje.

Drugi primer razmimoilaženja shvatanja oko joga sutri je reč brahmacharya. Obično je prevođena kao celibat ili uzdržavanje, ali su je neki učitelji joge modernog doba interpretirali kao odgovornu seksualnost ili spiritualnu seksualnost usmerenu ka bogu. Ovo nam pokazuje kako tumačenje istog teksta može dobiti dijametralno suprotno značenje. Neki tekstovi propisuju odricanje u svrhu dosezanja božanskog, po drugima je zadovoljavanje pravi put. Ima starih izvora koji kažu da su vrata raja otvorena samo vegeterijancima, a ima i onih koji kažu suprotno. Sećam se da je Svami Venkates naglašavao da su joga zapisi i učenja toliko obimna i složena da u tom nasleđu možemo pronaći podršku i potvrdu za gotovo sve što želimo da učinimo. Uprkos toj činjenici, učenici i učitelji često troše veliku energiju u raspravi kako bi učvrstili neku tvrdnju ili kako bi pronašli tačno značenje neke sutre. Ovo traganje ih možda vara. Kako istina ili neizmernost života može da bude sabijena i zarobljena u objašnjenje? Kako se mudrost i duhovno ostvarenje može dosegnuti pomoću mehaničkog procesa ili praktikovanjem neke određene tehnike? Ova knjiga će vam pokazati kako ova pitanja, ili problemi, ne treba da nas dovedu u očaj, već da nas učvrste u sledovanju sopstvenog srca i uma.

Joga je bogata i poštovana tradicija. Od nje možemo da učimo i da je koristimo umireni shvatanjem da je ono što nazivamo nasleđem zapravo naša sopstvena, ili nečija tuđa, interpretacija nečega što je možda bilo u dalekoj prošlosti. Moj svami prijatelj Venkates predlagao je da stare izvore koristimo kako bismo podstakli sopstveno istraživanje i pročistili percepciju i razumevanje sopstvenog života, bez razvijanja preterane vezanosti za to nasleđe. Preveliko oslanjanje na doktrine i tekstove kao životne vodiče, odseca nas od neposredne percepcije i od žive osvešćenosti uvida. Jogu treba posmatrati i kao umetnost i kao nauku. Struktuisani aspekti joge i tehnika koji su bliži nauci, takođe uključuju nestruktuisanu, neodredivu dinamiku čija primena zahteva umešnost i svesnost. Celovit i kreativan život takođe počiva na strukturalnim komponentama, no život je više umetnost nego nauka. Čak i u praktikovanju asana pored strukture postoji umetnost primene koja zavisi od individue i datog trenutka. Joga se praktikuje u okviru tradicije, ali mora biti u skladu s jedinstvenim životom i okolnostima svakog pojedinca. Ne smemo da jednostavno idealizujemo prošlost i da pretpostavljamo da je učenje, navodno nepromenjeno od davnina, savršeno, uzvišeno ili da odgovara sadašnjem trenutku. Nije moguće zaista poznavati davnu prošlost. Označavanje savršenim, učitelja, pa čak i učenja, predstavlja početak autoritarizma i otvoren je poziv na zloupotrebu. Kada učitelj kaže da predstavlja savršeno učenje, postoji prikrivena implikacija o neprikosnovenom autoritetu. Takav učitelj je uzdignut kao čisti sledbenik tog savršenog puta. Važno je biti svestan šta moć, ugled, pozicija određenog pogleda zapravo donosi učitelju koji ga proklamuje. Ne postoji jedno tumačenje joge. Ne možemo da naučimo da letimo tek sledeći tragove ptica u pesku. Moramo da pronađemo sopstvena krila i da se vinemo.

Veliki učitelj Krišnamurti je rekao: „Posmatrač i posmatrano su isto,“ misleći, izemeđu ostalog, da na proučavanje nekog predmeta utiču i boje ga naša sopstvena tumačenja i projekcije. Taj problem je javlja i kod izvođenja naučnih eksperimenata. Način na koji je eksperiment postavljen utiče na ishod. Da li je svetlost materija ili energija? Ispostavlja se da odgovor zavisi od načina na koji posmatramo. Metod posmatranja je u direktnoj vezi s tim kako se posmatrani objekat opaža. Krišnamurti je takođe rekao: „Istina nema puta, u tome je lepota istine, ona je živuća. Do mrtve stvari vodi put, zato što je ona statična.“ Naglašavao je da usled egzaktnosti i autoriteta tehnološkog sveta, mi nesvesno prenosimo ideje autoriteta i strukture u svet duhovnosti, gde im nije mesto. Mi smo živi, i menjamo se. Možemo da učimo i da poštujemo nasleđe, možemo da se vinemo izvan njega, da razvijamo sposobnost da sledimo sopstvenu jedinstvenost, uključujući savremene uvide i otkrića. Ako se previše bavimo oživljavanjem prošlog, propustićmo rađanje novog. U potrazi za odgovorima na pitanja žive stvarnosti koja neprekidno mutiraju, ne moramo da se ograničimo na maglovite hodnike davnina. Tradicija može biti vredna i korisna ali ne smemo da se odreknemo mnogo bitnijih uvida koja se mogu naći sada i ovde, na joga prostirci, kao i u laboratoriji naših života.

Sloboda od poznatog

Nezasita želja i energija za znanjem i svež radoznali um najveća su blaga života. Zbog toga se na Istoku naglašava koncept početničkog uma. Kada učenju pristupimo kao početnik, onda smo otvoreni, pitamo, gledamo. Kada nekom predmetu pristupimo kao stručnjak, zatvoreniji smo i vezani za informacije koje smo sakupili u prošlim iskustvima. Kada smo stručni, ili iskusni, kada nešto znamo, taman i joga pozu, skloni smo da pristupamo mehanički, iz prošlosti. Gubimo slobodu otkrivanja, slobodu da budemo sveži i novi.

Dok se odvija proces učenja i rasta u mudrosti koji nema kraja, moramo da nastojimo da održimo svež kontekst, svež pristup, početnički um. Ne smemo da dozvolimo da stečeni sadržaji zalede i zamagle kontekst u kojem držimo informacije i iskustva. Naš kontekst, osnova bića pomoću kojeg držimo informacije, mora da ostane otvoren, fleksibilan i slobodan.

Postoji stara izreka: „Onaj ko zna, ne zna. Onaj ko ne zna, zna.“ Ili: „Ko zna, ne priča. Ko priča, ne zna.“ Jedna od poruka ove izreke je da su mudrost i razumevanje mnogo više od pukog znanja i informacija. Znanje i informacije su ograničeni, a prostor za rast i promenu uvek postoji. Onaj ko misli da zna ne razume ovo ograničenje i stoga ima ograničenu percepciju. Ko uviđa sopstvenu ograničenost, kao i ograničenost znanja, taj zapravo vidi jasnije. Reč inteligencija, od inter legere, znači videti između redova. Inteligencija je viđenje između debelih linija fiksiranih informacija i znanja, imajuću suptilnu, fleksibilnu percepciju koja može da vidi izvan normi, izvan ograničenih definicija i formula. Slušao sam izlaganje mudrog čoveka koji je izlagao ovaj koncept, kao i šta dovodi do stanja čiste inteligencije i prodorne perceptivnosti. Njegovo istraživanje je otkrilo da je osnova za probuđenje inteligencije neophodna otvorena svesnost koja počinje od neznanja. Reći „ne znam“ je početak buđenja inteligencije. Dajući objašnjenje, mudri čovek je pogledao u postavljača pitanja i rekao: „A ne znate ni vi!“, naglašavajući time da se ovakva vrsta viđenja ne događa tako što očekujemo da drugi ispune našu prazninu. Osetljivo stanje poniznosti priznavanjem da „zaista ne znam“ dovodi do otvaranja prema otkriću, pri čemu treba biti oprezan i ne dopustiti da postanemo podložni onima koji bi da nas napune svojim dogmama i doktrinama.

Svež ugao posmatranja

Čuvena je zen priča o učeniku koji dolazi da uči kod mudrog učitelja. Predstavljajući se, učenik pokušava da pokaže da je vredan tako što učitelju navodi istorijat i obrazlaže svoja prethodna učenja. Slušajući monolog, učitelj sipa čaj u šolju. Šolja se napunila, ali on i dalje naliva čaj koji se preliva na sto i u krilo učenika, zbog čega on skoči i poviče na učitelja: „Kako ste mogli! Trebalo bi da ste svesna osoba, zar ne vidite da je moja šolja puna?“ „Da, tvoja šolja je puna. Toliko si pun sebe, da nema mesta ni za šta novo. Molim te da se vratiš kada u tvojoj šolji bude malo prostora,“ odgovorio je učitelj. Ova priča poručuje da je za učenje potreban unutrašnji prostor i prijemčivost. Međutim, ovu popularnu priču nikada nisam čuo iz perspektive učenika. Obično se pretpostavlja da spiritualni učitelji imaju autoritet i viša znanja. Priča može da se sagleda iz oba ugla, takođe može da ukaže da je učitelj toliko pun sebe i onoga što može da ponudi, pa omalovažava učenikovo znanje i kažnjava ga.

Ideja održavanja svežeg, otvorenog konteksta i nezaglavljivanje u objašnjenja, reči i opise, ogleda se i u prvom stihu uvaženog starog teksta Tao Te Đinga. U prvoj strofi se kaže: „Tao koji se da objasniti nije tao. Sad objašnjenje Taoa.“ Ovim paradoksom i kontradikcijom na početku, učitelj upozorava da njegovo objašnjenje samo ukazuje na nešto – na direktnu percepciju i otkrovenje. Potrebno je jedni druge učimo i obrazujemo, ali moramo da budemo obazrivi i da se ne zaglavimo u reči koje upotrebljavamo. Na početku smo upozoreni da se ne zaglavimo u tekstu, u reči taa koje slede. Potaknuti smo da gledamo izvan reči, da vidmo ono na šta reči ukazuju.

Mahavakya na sanskritu označava važan iskaz ili formulu o kojoj treba kontemplirati. Mahavakja tat twam asi znači ti si to, i smatra se jednom od najvećeh iskaza. U mnogim starim spisima na sanskritu nailazimo na reč tat, ili to, upotrebljenu da označi sveto i nemerljivo. Engleska reč that (to, prim. prev) potiče od sanskritskog tat. Zanimljivo je i poučno notirati da ova izreka koristi reč to umesto opisa, određenog imena ili manje apstraktne reči. To je reč upotrebljena da pokaže. Kada uperimo prst nekuda, obično kažemo „to“. Ova je reč upotrebljena u ovoj velikoj izreci da nas podseti da ukazuje na nešto što ne treba da preterano opisujemo i ograničimo rečima i imenima. Preterano opisivanje, definisanje i personifikovanje svetog, vodi u raskol i religijski konflikt. Svi smo deo beskonačnog, nemerljivog i neopisivog. Vi ste to.

Reč vedanta takođe ukazuje na slobodu od ograničenja znanja. Vedanta je jedan od starih jogičkih filozofskih sistema. Reč veda znači znanje, a anta znači kraj. Vedanta je kraj starih Veda, a često se smatra da implicira krajnju ili najvišu filozofiju. Višeznačnost i skrivena poruka u reči vedanta jeste i u tome što ona znači i završetak znanja, ili oslobođenje od svega znanog – ono što je izvan znanog. Glavna praksa vedante je negacija – otkrivanje stvarnog otklanjanjem, ili negiranjem, onoga što nije. Ako, na primer, negirate ili uklonite oholost, može zaživeti smernost. Srodan oblik postavljanja pitanja ili načina meditacije zove se neti neti – nije ovo, nije ovo. Neti neti upućuje ka ralizaciji da transcebdentalno ne može biti sadržano u objektu. Ljubav možemo da objasnimo, ali sama ljubav ostaje izvan reči. Odstranjivanjem šta nije ljubav iz našeg života, stvaramo više mogućnosti da ljubav zaživi. Do najvećih stvari u životu ne stiže se prostim sticanjem znanja o njima.

Kao poslednji primer ukazivanja na razliku izmežu konteksta i sadržaja, između akumulacije znanja i onoga što je izvan, uzmimo moderni koan. Koan je kosmička zagonetka promišljena da se stekne uvid koji katalizuje ne-racionalno tkivo razumevanja i shvatanja. Jedno od najčuvenijih koan pitanja glasi: kakav zvuk proizvodi jedna ruka koja pljeska? Koan način istraživanja ne pretpostvalja davanje odgovora nadmudrivanjem. Proces postavljanja pitanja, promišljanja i rešavanja zagonetke daju svetlost razumevanju.

Duhoviti, moderni zen koan obraća se pradoksu kontradikcije na koji se nailazi u pokušaju da se učenje prenese. U ovoj priči učitelj daje učeniku pitanje na koje on treba da odgovori: koliko zen majstora je potrebno da uvrne sijalicu? Posle nedelja rada na zagonetki, učeniku je konačno sinulo. „Dvoje,“ odgovario je. „Jedan da uvrne sijalicu, a jedan da je ne uvrne!“ Učenik je shvatio da pravo značenje zena počiva u objašnjenju i istovremeno izvan njega. Reči i opisi mogu jedino da budu deo jednačine, deo stvarnog. Ono što leži izvan ne može se dosegnuti rečima.
Ova knjiga postavlja mnogo pitanja, verovatno više nego što daje odgovora. Često je važnije da naše odgovore dovodimo u pitanje, nego da odgovaramo na pitanja. Proces postavljanja pitanja i zadržavanja pitanja u sebi deo je svetlosti na putu otkrivanja, omekšava nas i otvara ka novim realizacijama. Kada imamo dovoljno vere u sebe da počnemo da dovodimo u pitanje tradiciju i autoritete, tada počinje proces direktnog otkrivanja. Kaže se da najviše znanje čine četiri dela: prvi je dolazi od učitelja, drugi od kolega, treći stičemo samoispitivanjem i vežbom, a poslednji dolazi misteriozno, nečujno, u određeno vreme. Ispitivanje i postavljanje pitanja mogu da nas oslobode od tvrdokornog, mehaničkog života strikne privrženosti nekom verovanju, i može da nas pokrene prema radosti neprekidnog učenja.

U šetanji planinom, stari kineski učitelj mi je rekao: „Ako te budem učio, moraćeš da stojiš na mojim ramenima.“ To je divna metafora. Ne odbacujemo tradiciju, već stojimo na ramenima prošlosti kako bismo otkrili da možemo da vidimo malo dalje.

Prevod s engleskog: Mirjana Petrović

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s